Национализам и светски мир
Време, 09. 08. 1934.
Чувени и код нас познати
северно-амерички сенатор Бор, послао ми је, одштампан у облику брошуре, свој
велики говор о питању разоружања, који је у марту ове године одржао у америчком
Сенату. Тај говор је оштра критика свих великих магната индустрије ратног
материјала, а преко њих и свих великих држава, пријатељских и непријатељских,
по питању разоружања. Говори се о миру међу народима а ради се, на све стране,
о највећој производњи убиствених оружја за уништавање људи и читавих народа. Држе
се светске конференције за мир, за разоружање, за безбедност народа, а у исто
време дају се безбројни милиони за што страшније оружање свих народа једних
против других.
Извођења
сенатора Бора могу се и примити и не примити, али конкретни подаци, цифре и чињенице
које он наводи су ужасавајући. Док су све индуструје падале и пропадале,
индустрије оружја и муниције су напредовале. У време најтеже кризе и депресије,
код милиона незапослених радника, оне су стално радиле и раде са профитом од
12, 20 и 30 одсто. По подацима које је објавило Друштво народа, видимо, даље,
да последња година показује извесно побољшање и пораст индустријске производње.
Ако се загледа и анализира то побољшање, види се да оно иде у корист појачања
индустрије оружја и ратног материјала. Може се рећи да ако је индустрија прошле
године појачана за 80 одсто, 65 одсто иду на рачун индустрије оружја. Ако је
запослено два милиона радника више но прошле године, од тог броја више него
један и по милион радника запослено је у изради средстава за уништавање људи.
То је биланс рада толиких држава на очувању мира и споразума међу народима!
Сенатор
Бор у свом говору истиче, поименце, финансијске и политичке везе и моћи
појединих магната велике индустрије ратног материјала. Енглеска фирма
"Викерс Армстронг" има свог директора у Румунској банци, учествује у
чехословачкој фирми "Шкода", у Италији је под именом "Викерс
Терни", у Јапану је у вези са Јапанском фирмом "Мицуи"; има,
даље, своје филијале и фабрике у Шпанији, Канади, Ирској, Холандији, Новом Зеланду.
Међу истакнутим сопственицима њених акција сенатор Бор помиње Невила
Чемберлена, сер Остина Чемберлена, који је 1925. године добио Нобелову награду
за мир, сер Џона Сајмона, за кога додаје да је своје акције продао прошле
године. Године 1914. био је на тој листи и "узвишени филозоф" - како
иронично пише сенатор Бор - лорд Балфур, затим лорд Керзон, па лорд Кинерд,
председник удружења Хришћанске младежи, и више владика и црквених
великодостојника.
За
француску фирму "Шнајдер-Крезо", сенатор Бор, између осталог, наводи
да има под својом контролом 182 француске компаније за израду оружја и бојних
отрова, осим још 230 таквих и сличних предузећа изван Француске. Између
осталог, сенатор Бор наводи речи и сер Роберта Сесила: "Када би послове
наоружања спроводила једна, ван закона стављена, банда интернационалних
гангстера проблем би било лако решити. Али, тешкоћа је у томе што је баш обрнут
случај: послови наоружања су део најважнијих индустрија индустријализованих
народа - индустрије челика и хемикалија."
Сенатор Бор је на крају свог
говора рекао и ове, емфатичне, речи: "Мисао о прављењу профита од рата, о
стварању богатства из беде и невоља осакаћених, упропашћених и болесних,
буни довољно свакога у коме је остала
искра људске самилости или осећање достојанства. Али, потпиривати неслогу,
ширити лажне и прљаве чињенице, хранити горчину и подозрење, мржњу и страх међу
народима, све то што би такве профите могло створити и увећати, значи достићи
врхунац људске нискости. Нема од тога ничега нижег на ваги људске похлепе за
новцем".
Код таквих страшних чињеница,
где се имена најистакнутијих светских
политичара, везана за велике индустрија оружја и бојних отрова, упоређују са
бандама интернационалних гангстера, пребацивати и осуђивати национализам и
чинити га одговорним за повећање наоружања, јесте горка иронија. Овакве су
оптужбе утолико неправедније када стижу од истакнутих и угледних
интелектуалаца, као што су ових дана биле изјаве Андре Жида. Жид се, у вечитој
тежњи да буде модеран и млад, отворено изјаснио за оријентацију у лево, али је
та левичарска оптужба национализма за ратну опасност, колико већ злоупотребљена
толико само једна маска, у основи неозбиљна, као и оптужба да је Сарајевски
атентат крив за Светски рат, коме он једва да је био не најдаљи узрок него
једва и повод, пошто би он, можда, само који месец или годину доцније, избио и
без њега.
Лако
је мирном и објективном посматрачу видети да национализам, чак и
најагресивнији, нити је био, нити је сада, нити ће бити икада главни и пресудни
фактор у интернационалној индустрији ратног оружја, као што није он ни творац
светског империјализма. Више него јасно је да је и у прошлости и у садашњости
најмање ратова вођено из националних и националистичких потреба и тежње. Далеко
највећи и најкрвавији број, да не кажемо баш сви ратови у целој историји,
вођени су у знаку освајања туђих добара, туђих поседа, туђих земаља. Последњи,
најкрвавији од свих ранијих, Светски рат, више је но набеђен да је вођен из
националних захтева, док је његова главна позадина и покретна моћ била: борба
светског империјализма, подржаваног од светског капитала, око превласти. Радећи
са невероватно високим профитом, светски капитализам, природно, прави и од рата
профит, од убијања и уништавања људи пласман за своје фабричке продукте. Најстрашнији
парадокс који се може замислити! На другој страни он ствара руље незадовољних и
експлоатисаних маса које теже преврату, и кроз светски рат прижељкују светску
револуцију.
У
том процепу баш је национализам онај фактор који, с једне стране, обуздава
тежње светског империјалистичког капитала борећи се против тога да један народ
загосподари и заробљава други, а, с друге стране, отклања апокалиптички крваве
изгледе нове светске револуције. Наместо високопарних речи предлога и планова
разних интернационала против рата, које звуче као најгорчија иронија према
истинским ратним и убилачким тежњама главне интернационалне силе,
интернационалног капитала - баш је национализам онај прави заштитник и чувар
мира и споразума међу народима.
Господин
Жид би много боље и поштеније учинио, и одужио би се савести, и својој и још
више савести човечанства, када би својим филозофским размишљањима, особито оним
намењеним јавности, испитао и потражио одговора на питање: зашто су се и
најмоћније интернационале до сад показале тако бедно немоћне у свом пацифизму?
Зашто и најмоћнија предратна интернационала, социјалистичка, она која је једина
била моћна, по општем признању, да спречи Светски рат, припремљен са
најружнијим империјалистичким и освајачким циљевима, зашто не само да га није
спречила, него га је омогућила, прихватила и благословила?
И
нека још правилно и праведно просуди и оцени: шта су све, и колико пута већ,
мале националне државе до сад учиниле да онемогуће и спрече нову светску
конфлаграцију? Баш та и таква размишљања довела су нас до уверења: да је
интернационални пацифизам у истину лаж и маска, док је прави пацифизам у
национализму. У томе је историјска улога национализма, и он једини може
достојно и да јој служи и да је оствари.
За обнову југословенског национализма
Рукопис, 1934.
Тешком
марсељском трагедијом прекинуту серију својих чланака, намењених акцији за
обнову југословенског национализма - види Време
од 1. јула т. г. даље - желео бих наставити пре свега једним нужним освртом на
читаву масу коментара, изјава допадања и негодовања, јавних и приватних, на
које су моји чланци наишли у свима редовима, од највиших интелектуалаца до
простих сељака и радника, и о којима је и у овом листу било говора. Немогуће ми
је при том обазрети се на све нити свима одговорити. Ипак ћу се по дужности
осврнути на неке најважније и најбитније.
Морам
и овом приликом, као и толико пута раније, да констатујем да су ми и честитке и
негодовања простог света дошле симпатичније од оних из редова интелектуалаца.
Код ових последњих нашао сам, и овог пута, више одсуства интелектуалног поштења
и више жеље да се прочитано криво протумачи, или да му се да смисао који нема
али би се хтело да има, да би га било лакше неискрено хвалити (или) било
неправедно кудити и напасти. Та су ми искуства, уосталом, већ позната и не
изненађују ме. Зато ми је симпатичнији непосредни прилаз простог човека,
искуство које су за време рата имали и остали европејци у додиру са нашим
сељаком, простим војником, и са нашим интелектуалцем. Код нас је, на жалост,
још и даље, у свима областима, чест, врло уочљив и, особито још, врло наметљив
тип интелектуалца негативних особина: циник, аморалан, егоцентричан и
асоцијалан, негативан и неконструктиван, критикастер и памфлетист, слабић и
полтрон, изрођен и отуђен од средине из које је изашао а још не доспео до више,
чистије културе и европејства. Код (нас) је маса народа, углавном, ипак још
остала неотрована од "културе" коју јој овакви интелектуалци доносе
и, срећом, још не уносе у душу.
Морао бих, пре свега, поновити и нагласити да ја нити
сам имао жељу да нападнем било коју личност или коју класу, нити сам се обарао
на ког писца. Ако сам у току својих излагања, овде-онде, наишао на ког писца,
на неку изјаву, неко гледиште, и на њ се осврнуо, или га критички употребио, то
није било, извесно не, због жеље да тог писца или то гледиште нападнем, него да
тим поводом изразим своје гледиште или свој назор, или, још тачније, да их
поводом излагања својих гледишта и назора употребим као илустрацију, као пример
ради коментара, или просто ради илустрације. Јер се у целом мом излагању, у
серији досадашњих чланака, радило се и ради се о постављању једног од
најактуелнијих проблема садашњице и једног од основних питања будућности, не
само наше него и целе Европе и целог света.
Обнова југословенског национализма
Време, 20. 12. 1934.
Код нас је, на жалост још и
даље, у свима областима, чест, врло уочљив и, особито још, врло наметљив тип
интелектуалаца негативних особина: циник, аморалан, егоцентричан и асоцијалан,
негативан и неконструктиван, критикастер и памфлетист, слабић и полтрон,
изрођен и отуђен од средине из које је изашао а још не доспео до више, чистије
културе и европејства. Док је маса народа, углавном, ипак још остала неотрована
од "културе" коју јој сваки интелектуалци доносе и, срећом, још не
уносе у душу.
Морао
бих, пре свега, нагласити да нити имам жељу да нападнем било коју личност или
коју класу, нити се обарам на ког писца. Ако сам, у току излагања, наишао на
ког писца, на неку изјаву, неко гледиште, и на њ се осврнуо или га критички
употребио, то није било, извесно не, због жеље да тог писца или то гледиште
нападнем, него да тим поводом изразим своје гледиште или свој назор или, још
тачније, да их поводом излагања својих гледишта и назора употребим као илустрацију,
као пример ради коментара или, просто, ради илустрације. Јер се у целом мом
излагању ради о постављању једног од најактуелнијих проблема садашњице и једног
од основних питања будућности, не само наше него и целе Европе и целог света.
Да су при том морала доћи одступања од многих прихваћених назора, да се морало
много што не само заборавити - да се послужим једним од учињених приговора, на
који бих морао рећи да је боље неки пут имати шта и заборавити него немати
- него да се имало што-шта и свесно одбацити,
не само од оног што се око нас мисли него и од оног што смо и ми сами мислили и
веровали, морало би код сваког поштеног не само интелектуалца него и обичног
човека изазвати бар признање искрености и отворености. Ако правимо обрачун са
садашњим светом и његовим веровањем, правимо га и са самим собом, а за то је,
мислим, потребна извесна доза не само поштења него и храбрости. Ако указујем на
погрешна мишљења и схватања, на заблуде, не значи да их ја немам или да их
нисам имао. Напротив, било их је, мислим, доста и у мојој сопственој животној
каријери. Уосталом, никад, ни у својим најпризнатијим научним радовима, где сам
дошао до толиких нових истина и сазнања, нисам себе сматрао непогрешним. Ко
тако о себи мисли нека не тражи од мене да му следим.
На једном
од изложених питања мораћу се мало посебније задржати: на оном што сам га
назвао "кризом демократије". Пре свега, нема то никакве везе са мени
несимпатичним и злоупотребљеним Његошевим стихом: "Пучина је једна стока
грдна", а још мање са другим, не Његошевим али још баналнијим: "Ја
демократ никад био нисам". Реч је о разочарењу које је демократија, не
само наша него и целога света, донела свету. Ја лично веровао сам у
демократију, као и толики добри и најбољу људи нашег времена. И то не само у
социјалистичку радничку него и у грађанску. Мада сам још 1922. године, у есеју
о Лази Костићу, писао о кобном нивелишућем дејству "грађанске средине и
осредине".
Међутим,
није само истина, него је једно од најболнијих и најгорчијих искустава, и
појединаца и целога света, потпуни неуспех који је показала светска
демократија, и грађанска и радничка, особито ова последња, не само у томе да
организује послератни свет, него да га бар спасе од страховитог хаоса у који је
претио да упадне, и упао. Разлога је томе више. Неке од главнијих, у мом
схватању, додирнуо сам већ са других аспеката, овде ћемо се задржати на њима и
са овог посебног. Први је да су се и грађанска и радничка демократија превариле
у оцени снаге и важности национализма. Грађанска се с једне стране уљуљкивала у
својој победи, у вери о међународном братству, светском миру, интернационалном
пацифизму. Она је сматрала да је национализам, победом у Светском рату, своју
улогу завршио и да нема више активне улоге у изградњи друштва. Сем тога, она
није имала довољно смисла и схватања, или храбрости, за социјалну страну
проблема, коме није могла наћи решење. Радничка, или социјалистичка, како се
обично зове, била је а приори интернационална, гледала је у национализму само
шовенску страну, окривљавала га за рат, сматрала га непријатељем и противником са којим је
свршено, па је настало доба општег интернационалног остваривања социјалистичког
програма, за умереније путем еволуције, за радикалније путем револуције. Уз то,
обе те демократије, и грађанска и радничка, биле су међу собом крвно завађене,
и никаква сарадња није међу њима била могућа.
Радничка
- социјалистичка демократија је при том, и то по мом мишљењу сасвим без икакве
нужде и потребе, и сасвим противно првим идеолозима и творцима социјализма -
иставила, скоро на први план у своме програму, борбу против цркве и религије
уопште, стварајући тиме један етички индиферентизам који је, на крају крајева,
био од кобне штете за њу саму. Сем тога, она је, оснивајући се искључиво или
првенствено на варошком радништву, сасвим занемарила или чак и негирала
породицу, и што је још теже, показала је потпуну неспособност да макар и само
приступи проблему села и сељаштва.
И
док је грађанска демократија створила за човечанство много, делимичним
остварењем демократских принципа - установе и тековине Енглеске, Француске,
Северне Америке, не могу се негирати иако је њихов значај данас умањен -
радничка-социјалистичка демократија није створила ништа велико, сем социјалног
осигурања, које у ствари и није њено дело него га је она само прихватила и
створила од њега, у решењу социјалних, питања један палијатив, и то рђав. То
стање и та схватања и грађанске и радничке демократије, очевидно кобни и за
једну и за другу, довели су, природно, до стварања нових оријентација, нових
идеологија, нових покрета. При том је национализам, са својом исконском снагом,
избио поново на површину, отресао се сопствених заблуда прошлости, моћно
захватио у комплекс социјалног проблема, обухватио га и апсорбовао, одбацивши и
на тој страни заблуде и лутања по странпутицама. Тако се, свуда у свету, ствара
једна нова оријентација и идеологија, која се чини као синтеза активног
национализма и оног што је позитивно у социјализму.
Јер
за мене - супротно схватању Лојда Џорџа или сер Џона Сајмона - национализам и социјализам
не стоје као два непријатеља, који имају да се између себе боре на смрт и
превласт над светом. Напротив, изгледа ми да те самртне борбе нема нити ће
бити, но да се врши или је већ и извршена синтеза тих двеју основних
градитељских сила модерног друштва. С таквим схватањем ја могу са симпатијама
да пратим и оно што се позитивно створило у Италији, што се ствара у новој
Немачкој, као и оно што је створено у Совјетској Русији, особито на пољу
здравства на селу и на заштити мајки и деце што, узгред буди речено, и није
никакав бољшвички или социјалистички изум, него се може остварити и остварује
се и у чисто буржоаском друштву. Само, то не значи, као што сам већ и раније
рекао, да ми морамо слепо ићи било за којим од тих примера. Понављам, ми можемо
искористити искуства једних и других и трећих, као и искуства Северне Америке и
искуства прошлости. Али, пре свега, морамо колико искрено и поштено, толико
темељно и објективно проучити битне потребе самог нашег народа на овој великој
историјској прекретници света, и сазнања до којих дођемо морамо имати савести и
храбрости да их и кажемо.
То
сам хтео урадити и урадио сам својим чланцима, у којима сам покушао дати не само критику постојећег
хаоса и његових узрока, него и указати на пут за оздрављење, и на оне факторе,
силе и моћи које га могу спровести, јер су на то историјски одређене да учине. Тако сам, уосталом,
поступао у целом свом раду и до сад, па ћу тако поступати и од сад. Мислим,
пак, при свој скромности, да сам рекао праву реч у право време. А имаћу да
кажем још коју реч.
Национализам као стварни чувар мира
Отаџбина, 06. 01. 1937.
Када сам још пре две три недеље
говорио о могућности италијанско-енглеског џентлменског споразума, по
информацијама и импресијама мојим из Рима, није се код нас хтело у ту могућност
веровати. Напротив, боље од мене информисани тврдо су били убеђени да до тог
споразума неће доћи. Слично је било и пре годину дана када сам, не само по
својим импресијама и информацијама него и по личним опажањима и закључцима,
тврдио да предстоји приближавање Немачке и Италије. Није то, уосталом, ни било
тешко предвидети, а извесно је да се то решење, као најближе и најприродније,
тако рећи само наметало, упркос свима вештачким и политичким антагонизмима.
Јер, шта је било природније него да две државе, које су пребродиле бољшевичку
кризу и већ дошле до сређења унутрашњих својих прилика, на бази једног
социјално бољег и праведнијег државног уређења, одбацивши борбу класа као
основну творачку снагу, него спроводећи принцип узајамног споразума и склада
свих класа у вишој заједници државе и нације, шта је било природније него да те
две државе, са сродним унутрашњим државним уређењем, нађу додира за заједничку
акцију и у домену спољне политике.
На
жалост, тако звана виша политика често није ништа друго до извртање и кварење
најприроднијих и најбољих путева и решења. Тако смо сад кад је, ипак и у супрот
најбољим информацијама велике информативне штампе, дошло до
италијанско-енглеског споразума, имали прилике да у великој информативној
штампи читамо сензације: како се тим споразумом изолује Немачка, Италија
потпуно одваја од Немачке и томе слично. Када су сами догађаји демантовали и те
сензације, спроводиле су се мање више тајне или јавне информације о агресивним
намерама Италије. Џентлменски споразум итало-енглески најбоље је демантовао и
те информације. Шта више, донео је још далеко већу сензацију, да територијални
интегритет Југославије, поред Енглеске, гарантује баш и сама та толико
подозревана Италија.
Агресивни национализам, ратна
опасност од стране фашизма, национализам као највећи непријатељ мира, сви ти и
слични поклици светских интернационала - бољшевичких, демократских и масонских
- сви су се нашли демантовани голим и простим фактом: да се национализам
потврђује као прави и истински заштитник мира. Потврђује се даље и то да се, и
осим и изван народских фронтова, и осим демократских режима, може радити на
смирењу Европе. Шта више, да се баш и једино изван тих фронтова и тих режима,
може и мора радити на смирењу Европе, а онда и целог света. Јер се мир Европе и
целог света може градити само на стварности, а национализам је најстварнија
стварност - а не на фразама и паролама заосталим у свету још од, једном за
свагда прошле, Француске револуције. Национализам се, чак и као остваритељ
мира, показао већим и јачим од такозване пацифистичке демократије. И оно што
нису могли, ни близу, да остваре Бриан, и Штреземан, и Макдоналд, и Хендерсон,
и толики други пацифисте и демократе, остварују, постепено али чврсто и стално,
агресивни националисти!
Национализам,
коме су дрекавци народских демократских фронтова приписивали империјалистичке
тежње, оглашавали га, до јуче, за главну опасност за мир, показује се да је и у
спољној политици оно што је и у унутрашњој: фактор смирења, сређења, споразума
међу сталежима и класама. Било би заиста немогуће замислити да елементи
унутрашњег реда и смирења, постају споља елементи нереда и рушења, док би
стварни елементи унутрашњег нереда, милитанти класне борбе до истребљења,
постали у спољњој политици елементи реда и споразума, да би унутрашњи рушиоци
постојећег стања постали споља, одједном, његови чувари и спасиоци! Један од
највећих апсурда и парадокса светске демократије која се фразама о светском
миру, о колективној безбедности, о паневропским плановима, удаљавала од стварности
и, шта више, спречавала споразуме међу суседима, међу ближима и најближима.
Европа,
која се кроз векове изграђивала и сва изградила на бази национализма, не може
ићи даље у свом изграђивању напуштајући ту своју основну творачку снагу, и њен
мир не може бити друго него мир међу њеним народима, мир међу народима као
самобитним културним и политичким факторима; не неки фантомски и фантастични
мир интернационалних партија, организованих у разне народске фронтове, под
директивама или, правилније речено, у служби неке антинационалне и анационалне
интернационале, који може ваљда још да се одржава у национално аморфним масама
азијата, у оном хаосу маса које држи у миру сила а покрећу само елементарне
снаге нереда и хаоса. Европа је сувише издиференцирана да би њом могла владати
она сила која може да влада Азијом. Азијом може да влада сила, Европом склад и
споразум; Азији може да се наметне диктатура једне класе, у Европи може и треба
да влада систем хармоније свих класа.
Ми
не верујемо да ће Енглеска стати на пола пута, да ће и даље остати у ставу
равнодушности између два светска фронта, од којих је један националан, и зато
фронт мира и реда, споразума и склада, а други интернационалан, и зато фронт
нереда, хаоса и разочарења. Пословична је енглеска спорост у мишљењу и
решавању, још већа њихова спорост у примању нових идеја и примена њихових у
животу. За традиционални конзервативизам енглеског народа, који с најдубљим
страхопоштовањем чува церемоније XII и XIII века, може тешко да буде да разуме ново корпоративно, и
енглеске масе моћи ће још дуго да остану у самообмани да демократизам,
подражаван од интернационалних бољшевика, и који значи анархију и хаос, може да
има ма чега заједничког са истинском демократијом Западне Европе, која је нашла
свој организовани облик кроз пробуђени национализам као главну базу и полугу
европске политике и европске културе.
Ми се нисмо дали завести да у
итало-немачком зближењу видимо само ревизионистичку опасност, несразмерно
надувану и увеличану од добро обавештене информативне штампе. Ми не знамо зашто
би итало-енглески споразум требао да значи изоловање Немачке, нити то желимо.
Ми желимо да се дело споразума, започето од националистичких држава, настави и
даље, на базама новог, пробуђеног и освешћеног национализма. Ми се искрено
радујемо и сваком раду на споразуму између Бугарске и Југославије за који се,
кроз ступце овог листа, могла провући наговест о судбинској вези наша два
суседна и братска народа. И нека једном заћуте сви они лажни и мрачни апостоли
који су изграђивали себи важност сејањем мржње и неповерења међу народима, под
разним маскама интернационалног пацифизма и фразеолошког братства. Народи
Европе нису хаотична, аморфна азијатска маса за експериментисање и моделирање,
по калупима интернационалног авантуризма. Народи Европе су изграђене,
моделиране, самобитне стварности, градитељи унутрашњег реда и склада међу
класама и сталежима, и градитељи спољашњег споразума и смирења међу народима.
Нека
би празник Христова рођења и Нова година донели и југословенском народу његове
градитеље унутрашњег реда и склада, и спољашњег споразума и смирења са
суседима, са пријатељима, са браћом.
